Црвени петао

Branko Ve Poljanski

Да знам куда ће ми свест
Угасио бих огањ што гори
Радостима је скоро крај.
Знам
Да су куће ове бедни бордели
Зацрнелог морала једног времена 
Затворен је рај наших најсветлијих часова

Мрак ми на очи пада од бола
Баште се сетих поред станице
И радости твоје кад узабрах зимски цвет
Што понова процвета жут у руци мојој
Из срца што га крвљу својом у живот повратих
И поклоних теби
Љубим те.
Поред станице је соба моја путничка
Тамо странац сваки дан ја чекам да се понова клизнем
Низ оне шине што сребрено баскрајно шуме
У живот мојих увек и увек нових сутрашњих подвига
Што их просањах и пророчко унапред видех
У квадрату стакленом прозора мога
Са кога луде погледе стрељао сам у мукама чекања
Ах шта чекам ја увек и не знам да чекање значи смрт.
Чекања моја најдивнија у тузи пропаћена
Никада зар никада остварити неће свога сна о раскрвављеним улицама
Да запливам ужасом као морем.

Да хиљаду и једна има лудница
У глупој овој вароши балканској
У свима би проживео по један век
Да стиху не дајем маха у лудило човекове драме.
Тако силазе на мене мракови
Сваке ми ноћи по једаред падне ташка глава
На уморне руке
Загрлим себе и осећам судбину пуну пакла
Што га шиба бездушно и свирепо
Њега
О то сам ја
Што са собом самим саосећам бездана падања
У поноре гађења и увек нових огорчења
Што из дубина мојих без прекида извиру.

Над крововима звиждуци мажина и лађа
У магли се топе
Светла у граји града раздиру мој мир
Ни волети не могу онога ко ме воли
За секунд само да ме оставе у миру
Возови
Ленгери
Вентили
Лађе
Шумови
Луке
И полети.

И овај пута кад полетим у друге светове
Хоћу у себи да понесем човека што воли
Тамо
Куда ме бесно понесе нека бесвесна машина.
Врућа што их разлио си у недра своје драге
Као гејзир
Пред полазак у загробна ћутања.

Један два три четири то зида четири
Моје путничке собе затворише ме са четири стране у тамницу очајну
Да своје срце бацам као коцку
Да губим увек и све страсније да страдам
О љубави моја за тобом плаче пропали коцкар
Јер не може наћи врата на овим зидовима
Куда
Куда
Куда побећи о бегство спасења куда побећи из тамнице себе.

Ко ће нам дати љубав великог јединства наших живота
Љубав
Песму наше гордости
Љубав
У овој нашој човечјој кожи.
Дух мој он поносно носи ово тело
Јер у њему само може лудовати безумни песник.
Еј
Да хиљаду и један имам ум
Већ би ми помрачио да нисам песник
Да не волим смрти ради и живота ради
Еј
Собо моја љубавна
Губилиште моје.
Кајања проносим своја помраченим улицама
Неподношљивим миром осећам трагичну пропаст
Раздирем у себи до крви најдубље ја
Да у разбеснелом стиху спасим понос и гордост.

Кад ме тако једно бескрајно поподне
Халапљиво недељном досадом ждерало
Подигох слушалицу и некад драгој жени
Рекох у телефон
Моја је душа у грозници
На клинику у понедеоник на клинику је донесите
Под ултрасунце
Беше одговор.

Враћам се свакога минута тамо од куда дођох
У вечност полазим
Вечност ми је мајка
Подносим свој геније као терет под којим се умире
Храбар сам и поносито пљујем улици у лице
Макар знам
Да ћу једнога лепога дана пропљувати крв.

О свете мој што у себи патим од твојих окретних брзина
Загорчао си ми живота радости
Ко те у мени створи о мој свете
Зар ово слабашко тело да подноси твоје покрете
Потресне страшне и разорне
О мученичко тело моје
Тело песничко
Тело човечје.

Read the English translation

Listen to the original read by Maja Teref:

What drew us to Branko Ve Poljanski’s work is that although an indispensable voice of the avant-garde, he is largely unheard of beyond the Balkans. Very little work of his has been translated into English, which was the initial impetus for us to translate much of his opus. As we read and re-read his work, we were taken by the diverse styles of his poetry and prose. Many of his poems marry the melancholy of expressionism with the wildness of Dada and futurism. These influences are, however, more muted in The Red Rooster in which Poljanski intentionally smoothes the jagged marrow of his more expressionism-informed work and tones down the frolic of his more Dada-bent work. Here, Poljanski’s voice is reflective, resembling a farewell letter. Whether it’s to writing, to Zenithism, or to his country is perhaps an open question. The Red Rooster was his last act as a Zenithist and largely as a writer before moving to France where he devoted himself to painting.

We have taken chances with our translation to be faithful to the poem’s tone. Early in the poem the speaker says “I love you” but we have translated it as “I loved you” because the line is written in the historical present and it is more in keeping with the later lines “I can’t love the one who loves me” and “I want to carry within me the man who loves.” A bigger risk was in how we treated mrakovi. Though the word is a pluralization of darkness, we have rendered it as “hydra-headed darkness.” The image fleshes out and grounds the apostrophe. Though mrakovi is as strange in Serbo-Croatian as darknesses is in English, it seems to lack the linguistic awkwardness of the English construction. Besides, we felt that “bitternesses” would wear out its oddness after its pairing with “abysses” if it was preceded by “darknesses.” These liberties get to the heart of our biggest challenge. We needed to reach an uneasy balance in the poem’s earnestness without letting it curdle into sentimentality. We needed to capture the emotional immediacy without letting the poem become overwrought.

The Red Rooster is a paradox. The flower that opens the poem is a surrealist gesture yet the poem is not surrealist. There is a seeming madness in the poem yet the speaker is not mad. And we have tried to honor what made his work avant-garde for its time yet make it fresh for a contemporary reader.

Branko Ve Poljanski (1898–1947) was a leading figure of Zenithism, a 1920s avant-garde movement unique to the then Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes that was a synthesis of expressionism, futurism, Dada, and constructivism. He wrote and published a single issue of the futurist-expressionist journal Svetokret (1921), a monthly cinema magazine Kinofon (1921–1922), and a one-off issue of the anti-Dada journal Dada-jok (1922) before focusing his attention on Zenithism. His books include the anti-novel 77 samoubica (77 Suicides, 1923) and three poetry collections Panika pod suncem (Panic Under the Sun, 1924), Tumbe (Topsy-Turvy, 1926), and Crveni petao (The Red Rooster, 1927). In 1927, Poljanski handed out copies of Crveni petao on Terazije Street in Belgrade as a farewell to his literary life. After that, he boarded a train to Paris where he devoted himself to painting.

Steven and Maja Teref translate from Bosnian, Croatian, and Serbian. Their books include Novica Tadić’s Assembly and Ana Ristović’s Directions for Use, the latter shortlisted for the National Book Critics Circle Award, Best Translated Book Award, and the National Translation Award. Steven’s other books are Foreign Object, Pleasure Objects Teaser, and The Authentic Counterfeit. He is Co-Chief Copy Editor for Asymptote. Maja is a past president of Illinois TESOL. She teaches English at the University of Chicago Laboratory Schools where she is also the faculty advisor for Oroboros Review, a student-run literary translation journal.