Noćima su se Teofilovićeve zamisli, u prostranoj mansardi na Trećoj aveniji, istezale iz prašnjavih ugljenih linija, postajale sve izduženije i ambicioznije, i narastale poput džinovskih noktiju i slapova kose. Uspelim crtežima prekrivao je zidove, a visoki modeli od gline i pruća nizali su se godinama po škripavom daščanom podu.
Danju je Teofilović redovno odlazio na posao, po svemu sudeći ravnodušno ali savesno izvršavajući svoje obaveze. Pauzu za ručak koristio je u kafani nekog Italijana, za obed koji bi obično ostavljao napola, dugo posmatrajući svoj nezavršen obrok na tanjiru. Potrebno je reći i to da Teofilović, po svoj prilici skromnog i nezahtevnog karaktera, nije u kreiranju svog zagrobnog spomenika polazio od umišljenosti, ličnog značaja, uobraženja ma koje vrste. Naprotiv, njegovo je delo imalo kao jedini cilj da odgovori, sa zahvalnošću i uzvišenim poštovanjem, na dar koji je priroda čoveku pružila da se svesno suoči sa činjenicom sopstvenog, neumitnog i konačnog, nestanka. Biće to spomenik nedovršenom ručku, pisalo je u Teofilovićevoj obimnoj, godišnjoj beležnici (za kalendarsku 1915), koju će sticaj neverovatnih okolnosti jednog dana doneti u ruke doktora Stojimirovića. Iz tih se zabeležaka (kojima su u marginama, tu i tamo, pridodati Stojimirovićevi komentari) jasno može zaključiti i to da je Teofilović, s godinama rada, ostvario značajan profit i stvorio sebi uslove za sasvim pristojan život na Menhetnu, u vremenu električnih tramvaja i oblakodera, čeličnih kula i lokomotiva, dobu pozlaćenog sjaja i histerije, svetskih izložbi i ljudskih zooloških vrtova, te brojnih Merkura krilatih sandala uklesanih u palate nadahnute nezaustavljivim progresom. Sam Teofilović je, premda estetski usklađen s modernim arhitektonskim izrazom, dosledno živeo van svakog nadahnuća diktiranog okruženjem i vremenom, sem onog što ga je nagonilo da gradi svoj grob. Putem posrednika u Beogradu, početkom prve decenije XX veka na beogradskom Novom groblju, tada nedavno uređenom, telegrafskom transakcijom zakupio je parcelu dovoljnu za gradnju pozamašne kapele, po veličini slične omanjem stambenom objektu, ugovorivši prethodno sve pravne detalje o posedu i karakteristikama budućeg zdanja. Iz pomenutih spisa ne proističe nijedan podatak o Teofilovićevim beogradskim ili njujorškim porodičnim, prijateljskim, ljubavnim ili poslovnim vezama, ne spominje se, sem neimenovanog beogradskog posrednika, niti jedna ličnost s kojom bi se mogao makar delimično povezati tok i svrha njegovih postupaka. Po svemu sudeći, ne bi bilo pogrešno zaključiti da iz svakog Teofilovićevog postupka, zabeležene misli, pa i arhitektonskih ideja, proističu obrisi ličnosti iskreno nezainteresovane za bliskost, čoveka nedruštvenog i prezirom ispunjenog, neko bi rekao i sasvim običnog ugursuza, no mi ćemo se ovde uzdržati od takvih pojednostavljivanja i preoštrih kvalifikacija. Bio je, bez sumnje, dobro situirani samac, kako se to uobičajeno kaže, u poznim četrdesetim, sa sigurnim poslom i ustaljenim navikama, kada je, krajem aprila 1915. godine, odlučio da iznebuha i bez viška reči u pismenoj izjavi, napusti mesto projektanta u njujorškom studiju i prekookeanskim brodom zaplovi ka ratom zahvaćenoj Evropi i Beogradu. Najverovatnije se ova iznenadna žurba ticala ničeg drugog sem namere da, kao građanin Sjedinjenih Država, zemlje neutralne u ratu, obezbedi sigurnost svog poseda na beogradskom groblju, u nadi da će, nezavisno od političkih i ratnih okolnosti, pa i nezavisno od toga u čijim će rukama zateći Beograd, naići na razum i poštovanje pravnog poretka, bilo jednih, bilo drugih vladara. Uostalom, Beograd je za Teofilovića bio pozornica detinjstva i rane mladosti, i njihov je sadržaj za nas svakako nepoznat, tajanstven i nedostupan, sem jednog detalja pomenutog u Stojimirovićevim beleškama, prilikom pokušaja da hipnotičkom seansom svome tihom pacijentu razbudi sećanja. Kesten, rekao je Teofilović, a Stojimirović zapisao, i uz tu je reč, naknadno, kao da se u tim crtežima krilo njeno značenje, pridodato nekoliko listova botaničkih crteža kestenovog lista i ploda. Bio je to jedini odgovor Teofilovićev na doktorovu molbu da opiše svoj roditeljski dom.
O arhitektonskim crtežima gospodina Teofilovića, nestalim u brodolomu Luzitanije, možemo suditi samo na osnovu opisa nađenih u njegovoj beležnici i pretpostavki koje u svojim komentarima iznosi doktor Stojimirović, i stoga nam preostaje tek da zamišljamo verovatne ishode izgubljenog projekta, imajući pritom u vidu Teofilovićevu iskazanu fasciniranost anatomijom i osobine jugendštila (od svih uobičajenih naziva, u spisima se pominje samo ovaj, nemački). Ostalo je, međutim, nejasno da li je i sam Teofilović u potpunosti sagledavao celinu svog dela, budući da je projekt grobnice bio do te mere komplikovan da se morao predstaviti na više desetina, možda i stotinu pojedinačnih crteža koji su se jedan na drugi nadovezivali kao da su i sami deo kakvog prirodnog, biološkog ili tektonskog, procesa narastanja, srastanja, vrenja, prelivanja, izlivanja, bujanja, ukrštanja, spajanja, probijanja, uvijanja, raspadanja... U sačuvanim Teofilovićevim zabeleškama Stojimirović je posebno podvlačio upravo ove reči kojima je crtač, uostalom, nazivao svaki svoj pojedinačni crtež, odnosno svaku radnju koju je bilo potrebno ugraditi u spomenik. Bezimeni grob sav od glagola, napisao je Stojimirović u margini sveske, a iz tog bi se komentara dalo zaključiti da Teofilovićeva buduća grobnica nije imala mesto za ime, niti za bilo koju pisanu reč.
O planu enterijera ove neobične kapele informacije su oskudne, i po svoj prilici se Teofilovićev prvobitni nacrt u mapi s kojom se 1. maja 1915. ukrcao na Kraljevski poštanski brod Luzitaniju, znatno razlikovao od onog kasnijeg, nastalog nakon silaska u zemlju, ali o tome nešto kasnije. Vest o Teofilovićevoj smrti u brodolomu stigla je u Beograd u dugom nizu nepotvrđenih i protivrečnih dojava koje su pratile potapanje čuvenog prekookeanskog broda. Kompanija Cunard Line danima je opskrbljavala diplomatska predstavništva, udruženja i pojedince spiskovima putnika, živih, mrtvih i nestalih. Spiskovi su iz dana u dan menjani, živi su proglašavani za mrtve, ponekad mrtvi za žive, a spisak nestalih prelivao se bilo na jednu bilo na drugu stranu, sve dok i te promene nisu utihnule, a s njima i nada o makar još kojoj dobroj vesti. Teofilovića, kako stvari stoje, niko u Beogradu, posle četvrt veka odsustva, nije poznavao niti dovodio u vezu bilo sa živim ili mrtvim srodnicima, sem – putem prepiske – pojedinaca iz uprave groblja koji su s njime zaključili ugovor o zakupu parcele, te pomenutog, nepoznatog posrednika. Stoga se niko nije posebno trudio da ustanovi na kom se spisku ovaj putnik srpskog porekla našao, već su ga javna glasila po kratkom postupku sahranila, objavivši pritom patetičan tekst o stradanju povratnika, neobičnu pripovest o Teofilovićevoj zakupnini, te izjavu grobljanskog predstavnika o pravnoj proceduri koja će uslediti po potvrđivanju smrti zakupca.
Šestog dana plovidbe Luzitanijom, u petak 7. maja, Teofilovića je iz rada prenula potmula eksplozija, a ubrzo potom još jedna, praćena jedva osetnim nagnućem, pa je, iz svoje skučene kabine bez prozora – mirno odloživši pribor za crtanje i obukavši kaput, u čijem je unutrašnjem džepu čuvao beležnicu nad kojom bi se, posebno tokom obroka na brodu, nadvijao kao da beleži najstrože tajne – izašao u hodnik. Takva neobična upotreba beležnice koštala ga je neprijatnog informativnog razgovora sa osobljem zaduženim za otkrivanje ratnih špijuna: već prvog dana, sedeći na prednjoj palubi, nosa zabijenog u svoje sićušne spise, priveden je zajedno s trojicom nemačkih državljana u omanju prostoriju u blizini komandnog mosta. Za ovu trojicu brodska služba bezbednosti nije imala sumnje: smesta su zatvoreni u posebnu odaju iz koje, kako stvari stoje, više nikada nisu izašli. Teofilović je oslobođen, navodno inicijativom samog kapetana Tarnera, kome su službenici bezbednosti svojom zloslutnošću ionako išli po živcima, čak i više od samih putnika, prema čijem je brbljanju i besmislenim pitanjima, posebno onih sa skupljim kartama, kapetan, po brojnim svedočenjima, gajio dubok prezir i neretko na njihovo obraćanje uzvraćao zajedljivim opaskama koje bi izazivale potmuli smeh osoblja i zaprepašćenost prisutne gospode. Možda se zato ćutljivi Teofilović u Tarnerovim očima učinio idealnim putnikom koji gleda svoja posla, a sam Tarner, zahvaljujući svom prekom karakteru, naknadno postao pogodna meta za optužbe koje u njegovim postupcima nisu imale nikakvu osnovu. Naprotiv, Tarner je, kao kapetan iz popularnih priča, bio od onih što poslednji napuštaju brod koji tone, a već je prva eksplozija za kojom je tog jutra, ne sluteći razmere, Teofilović pošao da joj utvrdi trag, odnela gotovo polovinu posade zadužene za spuštanje čamaca za spasavanje. Dok je gospodin Teofilović stigao do mosta, probivši se hodnikom kroz gomilu više zbunjenih no uplašenih individua, pred njime se, pod svetlošću blistavo vedrog, prohladnog dana, već odvijao neočekivani spektakl smrti: prestravljeni putnici uskaču u čamac nadvijen nad naherenom ogradom palube, poneko se tek hvata za ivicu viseći nad ambisom, a tren kasnije prednja dizalica popušta pod prevelikim tovarom i masa tela se, kao jedno, stropoštava sa ogromne visine u more. Druga eksplozija, koja je usledila nekoliko minuta nakon udara nemačkog torpeda, o čijem se uzroku i danas vode rasprave, bila je, po svoj prilici, pogubnija od prve i po svojoj snazi tako razorna da je gotovo prepolovila potpalublje džinovskog broda i preživeloj posadi oduzela svaku mogućnost upravljanja. Kao Teofiloviću, brojnim putnicima trebalo je više od deset minuta da shvate sta ih je snašlo, s obzirom na razmere Luzitanije i udaljenost putnika od središta fatalnih zbivanja. U trenutku kada uviđa da mu nije prestalo mnogo vremena, Teofilović pokušava povratak u kabinu ne bi li došao do svojih crteža. Naglo pogoršanje situacije u tome ga sprečava, voda kulja kroz otvorene obloe sada već oštro nakrivljenog broda, probija kroz stepeništa i hodnike noseći tela davljenika s donjih paluba i s njima razbacani brodski nameštaj, i samo ga inicijativa nepoznatog putnika ili mornara, koji mu sred opšte pometnje nabacuje preko glave sigurnosni prsluk, spasava izvesne propasti. Prsluk za opstanak u slučaju brodoloma bio je skrojen od otpornog platna ispunjenog plutom. Uprkos nevelikoj težini, tvrdoća plute pri padu u more nanosila je povrede vrata i vilice, pa i ponekog putnika onesposobljavala na neko vreme, u slučaju da je uopšte preživeo pad. Teofilovićev pad u more u njegovim kasnijim izjavama povezuje se i naizmenično naziva padom u zemlju, izrazom koji će on koristiti nesvesno opisujući ogromnu prazninu u svome sećanju, pa i nama stoga preostaje da dva događaja, između kojih stoji vremenski razmak od najmanje nekoliko nedelja, povežemo u celinu koja će nam najbolje predstaviti Teofilovićevo iskustvo, od časa kada je sa ivice smrti, u nesvesnom stanju, utovaren u remorker Indian Empire, jedan od brodova poslatih iz luke u Kvinstaunu, čija će užasnuta posada, nespremna na prizor koji će ih sačekati, do kasnih večernjih sati sakupljati što žive, što mrtve putnike Luzitanije. Teofilović je, po svemu sudeći, budući da njegovo ime nije zabeleženo na spisku spasenih, najpre smešten među poginule i sa ovima istovaren na kopno, kao uostalom i veliki broj drugih putnika, smrznutih i bez vidljivih znakova života, koji su u narednim satima ustajali iz mrtvih. Ipak, oni koji se iz smrti nisu vratili bili su ubedljivo brojniji; u gradu je ubrzo proglašen dan žalosti i velika sahrana usledila je ubrzo nakon zaključka gradskih vlasti da se s tolikim telima, i brojnim zahtevima za vraćanje preminulih u mesto porekla, prosto ne može izaći na kraj.
